Једно опраштање
„Његове су храбрости скривене.
Као и његови највећи страхови“
Иво Андрић
Не знам никога коме боље од Воје Хорвата
пристаје овај Андрићев знак крај пута.
Неки људи
оду а да нико и не примети њихово одсуство. Као да их никад није ни било. А
опет, постоје и они други, који кад оду, физички обликују празнину, и то
независно од тога да ли сте их волели или не. Погледате на место на коме су
седели и не верујете да ту може да седи неко други. Погледате на врата и не
верујете да они никад више неће проћи кроз њих. Слушате гласове у зборници и не верујете да
више нећете чути њихов. Јер га и даље чујете.
Не верујем да ме је
Воја убрајао међу своје блиске пријатеље, а не бих ни ја за њега могла то са
сигурношћу да кажем. Али зато са сигурношћу могу да кажем да је он једна
од пет особа у школи којима бих се прво
обратила за помоћ, без обзира шта је у питању. То сам му једном приликом и рекла.
Потпуно озбиљно ми је одговорио да бих исправно поступила, јер би ми он и
помогао. И не само мени. Када би неког бранио, радио је то до краја, не марећи
за последице, за нерве, за здравље.
Када би се нечега
прихватио, то је врло детаљно планирао. Сваки излет које је организовао имао је
утврђну маршруту,са уцртаним одмориштима, оброцима и провереним кафанама. Ако
је ишао на синдикални протест, онда је држао говор. Ако је подржавао колегу
који је добио отказ, отказ је добио и сам.
Кад је основао
бициклистичку секцију, сам је купио седам бицикала и с децом обилазио Београд.
Кад смо ми сви
кренули на прве семинаре, он је са две колегинице направио свој, стручни.
Почео је разговоре о еко
техничару још пре две године.
У оквиру каријерног
вођења, водио је ученике код својих колега који су им причали о свим тајнама
струке.
Учествовао је у свим
хуманитарним акцијама, али се није хвалио тиме.
Воја Хорват свакако
није спадао у једноставне људе.
Није волео критике,
али их је примао к знању. Волео је похвале и умео је да их прими и да их узврати.
Знао је много о
стварима за које већина људи није ни чула, а опет, није ни чуо за нешто о чему
су готово сви знали све.
Није имао „своје“
одељење али је од једног добио диплому за стоти одржани час, а многи су га
звали на прославу матуре.
Урадио је
презентације за Металне и дрвене конструкције које су и другима
много олакшавале предавања, и
није га мрзело да на тераси направи модел од лепљеног ламелираног дрвета.
Позвао би цео актив на вечеру, али је строго
водио рачуна о висини напојнице. Волео је кафану, иако сам није ни певао ни
играо (хвала му). Није имао слуха, али је довео своје пријатеље, професионалне
музичаре на прославу школске славе. Волео је да спрема храну, иако је био мрљав
на јелу.
Воја Хорват је био
инжењер и господин, и највећи део времена се тако и понашао. Шта човек више
може да пожели? Кажу да живот и тако нема срећан крај. Крај је увек исти. Па да
бар онда фабула, бар оно између буде
како треба.
Воја Хорват је
својим чамцем превезао многе на омиљену му Међицу и тамо их угостио. Није му се
остварила жеља да кад оде у пензију, проводи шест месеци годишње на Ади. Али,
мислим да су му се оствариле многе друге жеље и снови.
И зато, добар
ветар, капетане. Добар ветар и мирно море. Лепо сањај.
Тања
Јоцић Стаматовић
